am

am

Klub slike

sah

sah

pictures

САБОРИЏИНИ

САБОРИЏИНИ

Први део

Гуча је мало место петнаестак километара удаљено од Лучана, која је ретком љубави према труби израсла у светски познат Фестивал народних трубачких оркестара. Труба је у српском народу постала омиљена, смео бих тврдити пре свега што се њен продоран тон чуо преко брда и долина и што је много чешће најављивао опасност и мобилизацију него сеоске славе и венчања. Није случајно што је један мали локални сабор прерастао у току пола века постојања у најмасовнију манифестацију народног весеља, дружења, такмичења уз обавезно мезе, ражањ, пиво и шљивку. Завршавајући прошлогодишњи сабор, на коме су наступили и тројица америчких трубача маринаца, овогодишњи јубиларни 50. требало је да прерасте у светску смотру трубача. И гле чуда – успело је. Гостује више десетина најбољих народних оркестара из Гуче, Сурдулице, Загужања, Владичиног Хана, Бојника, Параћина, Илиџе, Требиња... предвођени Врањанцима, Ерама и Македонцима...Стигли су многи гости из иностранства: Пољске, Словеније Турске, Француске, Аустрије, Румуније, Русије, Сједињених Америчких Држава... који гаје српски стил свирања, умногоме различит од џеза, латино-стила или било ког другог. Изненадило нас је кад смо чули како вешто и аутентично звуче српске трубе у извођењу страних музичара. Скоро невероватно да Американци, Аустријанци, Руси, Французи, Румуни тако добро изводе и импровизују српски традиционалан стил. Наши народни оркестри су редовно састављени од солисте-вође плус пар трубача, затим три-четири тенор-трубе, бас-трубе и бубња, на ком је обавезно име оркестра. Посебно је атрактивна традиционална српска ношња са јелеком, опанцима, шајкачом и појасом, што није примећено да носе страни свирачи.

*

Електронском поштом стиже ми најава да ће у Гучу допутовати наши стари знанци из далеке Аустралије. Моја супруга Лепа и ја смо се тој вести искрено обрадовали. Потсетисмо се незаборавног перформанса који су чланови традиционалног уметничког ансамбла Descendancе пре две и по године извели у Југословенском драмском. Захваљујући том концерту и спонтаном познанству са маестром Хозе Каларком, Керолу Бенелонгу инструменталисти на диџеридуу, те играчима и вокалима Роналду Гевари и Артуру Тимвоју званом Корњача , пријатељство с тим необичним људима и извођачима традиционалне абориџинске уметности наставило се електронским путем. Редовно смо добијали обавештења о путовањима и гостовањима широм света, обавезно са више десетина фотографија. Ни с наше стране нису изостала честитања и лепе жеље за успешним наступима, увек уз напомену да би било лепо да поново посете Београд и Србију.

Жеља је постојала и са њихове стране и у том смислу су ме замолили да нађем могућност да, кад већ планирају гостовање у Гучи, одрже концерт и у Београду. Најавио сам се свом школском другу из Пете београдске познатом глумцу и директору ЈДП, Браку Цвејићу Цвеји са идејом да поново наступе у истој сали. Но, у августу сем ватрогасца у згради нема никог, те је ова могућност морала отпала. У сваком другом случају, верујем да би и за госте и за домаћине у Југословенском драмском то био пун уметнички и маркентишки погодак. Цвеја ме упутио на БЕЛЕФ – Београдски летњи фестивал, који организационо попуњава летњи вакуум у главном граду. Паралелно сам послао обавештења са предлогом на још неколико адреса, укључујући Атеље-212, Југоконцерт, Центар за музику у Коларцу...

Срео сам се са сином свог колеге из шаховске екипе Пете београдске, Војом Милином, верујући да ће он све учинити што је у његовој моћи како би Descendance употпунио атрактивне летње културне догађаје, но остало је сувише мало времена за било какву озбиљнију припрему и реализацију концерта. Слични одговори су стигли и са осталих адреса, тако да је мој ентузијазам нагло окопнио. Било ми је тешко да проследим вест о немогућности гостовања у Београду, верујући да ће тако отпасти и њихов долазак у Гучу. То су ми потврдили и учесници Сабора из Сиднеја из Академије за игру Shilo где се вежбају српска народна кола и који су се припремали да заједно са Descendance допутују у Србију. Курсеве води наша исељеница госпођа Рајка Ћелић, рођена у селу под Фрушком Гором.

Како је у спорту, тако још више у животу, могућ је сваки преокрет. На неколико дана пред почетак Сабора дефинитивно је потврђено да ипак сви стижу и да је долазак финансијски помогла аустралска влада. Ето, делимично се испунила жеља – стићи ће у Гучу, али не и у Београд. Лепа и ја смо већ планирали да посетимо тај светски трубачки спектакл. Имали смо обезбеђен смештај код пријатеља и комшије Дарија, који је постао један од водећих хирурга у Чачку и с којим одржавамо врло пријатељске односе. А како и не бисмо, кад смо заједно одрастали a познаjemo се преко четрдесет година. Дарије иначе неформално све више брине о мом, а нарочито Лепином здрављу после њене две тешке али успешне операције. Имали смо отворен позив и од Драгана из Мелбурна, чија мајка живи у Лучанима. Једна велика ставка, преночиште, тиме би била решена, али увек има оно "али".

Мени све више смета велика скуп људи и бука. Трубачки оркестри – не. Уосталом, као кларинетисти, дувачки оркестри су ми увек били блиски и радо их слушам на подијумима и отвореним просторима. Ипак ми се спонтано од тога откачиње хипертензија, коју ни уз лекове више не бих могао обуздати. Лепа, упркос великој жељи и храбрости, није се усуђивала да ризикује било шта на масовној журки. Ожиљци на стомаку су још увек врло рањиви. Очекивали смо да ће августовска жега попустити, што се на жалост није догодило. Тако се изјаловила наша намера да присуствујемо Сабору уживо. Како сасвремена технологија омогућава дружење преко РС-ја и виђење преко електронског ока, исто тако нас телевизија спашава преводећи нас из стварне стварности у виртуелну стварност. Па куд би људи широм планете стигли када би свако уживо присуствовао сваком културном, спортском или политичком догађају у свету. Олимпијаде, светска првенства, новогодишње и друге концерте, тениске турнире сви гледају, навијају, уживају или се љуте, а не изађу из собе. Тек толико да нешто грицну, попију или регулишу водостај. Мени као бившем активном спортисти та форма није много блиска. Увек сам радије присуствовао такмичењима на Ташмајдану, чији су ми базени практично у двоишту, а да већ не причам о шаховским олипијадама, које су ми живот значиле, него да пређем у категорију собних навијача. Но, године чине своје; то је неминован закон природе.

Други део

Тако смо и Гучу пратили у remotu . На ТВ Пинк сам љут због неукусних reality програма, али Курсаџије ми понекад опусте нерве, мада су им многи штосови са брадом. Симпатични су ми дијалекти нексадашњег заједничког језика и карактери препознатљиви и типични за новокомпоноване државице. Захвални смо Пинку што нам је свако вече омогућавао да присуствујемо Сабору и осетимо једну огромну радост, дружење и младост. Политика је редовно објављивала најинтересантније догађаје и фотографије, што смо с радошћу читали са електронског издања. Скоро да више штампано издање и не купујемо. Ето што је савремена информатика и пензионерска плата. Са пажњом смо пратили Брегин концерт, такмичење у међународној конкуренцији и надметање најбољих домаћих оркестара.

Мени, као добром познаваоцу дувача, није било баш сасвим јасно у коју категорију спадају свирачи на атоналним громогласним диџеридуима. Инструмент је без сумње дрвени, а не могу се сврстати ни у фаготе, ни у бас-кларинете. Саксофон је увек металан, али се оправдано сврстава у дрвене дуваче, а што је још чудније усна хармоника није уопште дувачи инструмент! Метални нису, а како би и били када метал у доба проналажења диџеридуа није ни постојао. У диџериду, односно јидаки дува се као у трубу, што сам схватио кад сам први пут видео како Јарамунуа свира на великом централном Викторија-маркету у Мелбурну. Нјастарији су познати инструменти – фосил стар 25.000 година пронађен је у централној Аустралији. Можда су најсроднији алпском рогу – бар по величини, само што могу произвести далеко више ефеката. Дакле, не могу се такмичити ни у једној званичној конкуренцији! Ипак, Descendance је освојио симпатије свих учесника, те су тако заслужили назив Сабориџини. По мени би сви учесници Сабора требало да су Сабориџини – ипак су само Абориџини постали Сабориџини! Како би то звичало да се за учеснике сабора каже да су саборци?!

*

Проглашени су најбољи солисти и оркестри, према очекивањима – Врањанци и Ере! Завршило се велико народно весеље, које је трајало дубоко у драгачевску летњу ноћ. Посетиоци из суседних земаља и Европе су се разилазили, најављујући следеће године поновне сусрете у Гучи. Наши познаници су имали обезбеђен повратак до Београда, а сутрадан ујутро, лет за Рим. Логично је да при сваком доласку из далеке Аустралије Хозе Антонио Каларко посети своју фамилију у Калабрији, perche il e un vero Italiano cantando con la chitarra e mano...

Одлучио сам да наше уважене Сабориџине бар испратим и пожелим им срећан пут. Нисам баш био сигуран ни када путују, ни да ли ћу их наћи у јеку највећих летњих гужви на аеродрому. Наглашена жеља да се сретнемо бар на кратко надвладала је моју летњу фјаку и тамна расположења која су код мене нарочито наглашена током августа. Освануло је ведро јутро, тако да сам се пробудио пре подешеног аларма на свом мобилцу. Лепа је остала да спава покушавајући да компензује премор и константну неиспаваност. У знак поздрава само ми је одмахнула руком, а ја сам погледавши на сат, знао да је последњи тренутак да кренем. Да, али којим путем, кад се Газела реновира, аутопут кроз Београд је у реконструкцији а скретања су по Марфијевом закон сва на контра страну. Проверена варијанта – Војвођанском улицом, па ка општини Сурчин. Тако сам ове године већ много пута стизао до аеродрома, било аутобусом 72, било колима. Пре 7 часова улице су празне, брзо сам стигао. Прилазећи улазима угледао сам Роналда у друштву младог дувача Кемптона. Осетио сам узбуђење да ћу срести пријатеље. Док сам се одвезао на паркинг, више никог из ансамбла није било. Нису ваљда већ одлетели?! Ушао сам журним корацима у аеродромску зграду и угледао десетак дугих редова на бордчекингу. Како сам узео лекове, а нисам попио јутарњу кафу, у маси више не бих запазио ни Лепу, која је својим динарским стасом и увек дотераном фризуром доминирала и упадала у око не само мени. У општој гужви било је светлих северњака, тамнопутих Медитеранаца, Арапа, понеки Африканац и већином наш свет. Само нигде није било мојих пријатеља, изразито коврџавих, црних, какве их је створио њихов створитељ Бајами из доба вонгара . Разочарано сам пошао на спрат према излазној капији одакле се полази ка авионима. Ни тамо их није било. Значи да су стигли у последњи моменат и одлетели. Погледам на сат, који сам добио од свог Зоће из Мелбурна пре два месеца кад је стигао у отаџбину, и на велики пано где се оглашавају поласци. Рим – 8.20, што значи да морају бити ту!

*

Кренем погледом по пространом холу, затим по кафани, кад ми крајичкак ока запе за групу тихих уморних путника, који су седели за столом у углу. Лагано пођем према групи. Напетост је попуштала, јер сам пронашао пријатеље и истовремено расла, очекујући какав ће бити неочекивани сусрет. Хозе и Роналдо су седели у мом правцу, али некако опуштени од умора и претходних узбуђења на Сабору. Застао сам, а онда скоро једногласно обојица повикаше: Андро! Осталу тројицу сам знао само са фотографија, али сам им упамтио имена – Вивијан и Бану. Сви се окренуше према мени и испоздрављасмо се као врло блиски пријатељи. Изненађење је било велико и обострано, а двадесетак минута колико је остало до укрцавања почело се одбројавати привидно све брже, као на шаховском сату. Сви смо причали истовремено, потсећајући се како првог тако и актуелног боравка и измењујући утиске и лепе жеље. Три наше Аустралијанке, припаднице плесне школе из Сиднеја такође су их испрћале, од којих сам Рајку знао преко мејла. Иако је прошло две и по године Роналдо ми је изгледао непромењено, ако не и млађе. Хозе је носио своју уметничку фризуру, а калабрешке очи су играле као некад код незаборвног Доменика Модуња. Повремено бих прелазио на италијански, што је њему било врло мило, јер се по ко зна који пут враћао у своју Калабрију. Приметих да је мени као Сплићанину по мајци јужњачки италијански мање разумњив од венецијанског, али мелодичнији и по вокалном репертоару ближи. Не могу баш сви Италијани бити Наполитанци, али Пуља, Калабрија и Сицилија гравитирају јужној престоници. Хозе ми напомену онако by the way да је он Аустралац, показујући свој пасош са кенгуром. Одговорио сам му на италијанском да крв није вода и да су нам свима корени дубоко у души. Та је психологија првобитним Аустралцима блиска и они се много поносе што су најстарија нација на свету и да су им усмена књижевност и култура старе више десетина миленијума. То сам осетио кад сам први пут чуо грмљавину диџеридуа и гледао праисконску игру Бенелонга и Артура Корњаче, који су овом приликом изостали.

*

Пролазећи царинску и пасошку контролу, много пута смо подизали руке у знак поздрава, надајући се да ће и следеће године, ако буде Сабора у Гучи, поново гостовати симпатични аутентични Сабориџини. Нисам схватио само као комплимент кад су сви без остатка потврдили да се никад нигде у свету нису тако пријатно осећали као у Србији.

А Descendance је заиста и дословно прошао цео свет – од Новог Зеланда до Канаде, од Африке до Балтика, од Хаваја до Русије...

Две кратке војничке приче

Андро Мошић: Две кратке војничке приче (1)

ВОЈНИК РУЖИЋ

У техничкој чети гарнизона у Вараждину тенковски, радио-механичари, аутомеханичари и друге специјалности одржавали су возни парк војне моторизације. Било нас је из свих крајева Југославије из 1970-тих година. Успостављана су многа другарства, којих се и данас радо сетим. Моји најбољи другови били су Фелштински, звани Фелш из Бањалуке, Соушек из Новске и Мариборчанин Митја. Било је војника са Косова, из централне Србије, Војводине, Београда. Један омањи црномањаст Земунац, по занимању тапетар вредно је крпио оштећена седишта кампањола у којима су били уграђени радио-уређаји. Ја као електроничар сам са електротехничарима одржавао средства везе и тако сам упознао ћутљивог војника Ружића из Земуна. Како је то у свим армијама света, војници се знају по надимцима, тако смо њега звали једноставно – Ружа.

Једном приликом затекнем га крајње нерасположеног, очајног. Питам га: "Шта је Ружо, не пише ти жена?" Сузних очију ми одговори: "Напротив, пише...породила се, добих сина. Капетан ме не пушта на отсуство да их обиђем; мисли да га мувам за ванредно одсуство. Каже да ми Цигани увек имамо нешто у рукаву да преваримо старешине, како бисмо скокнули на пар дана до куће. А ти Мошо, знаш какв сам, никад нисам фушерисао у радионици нити сам кршио правила војничке службе". Било ми је тешко да слушам речи свог ратног друга. И сâм сам био отац свог драгог Маркића – све бих био учинио да га видим. За нову годину сам био недељу дана код куће – наградно! Користио сам и редовно, мада сам био годишњак. Како бих га смирио, обећао сам да ћу разговарати са капетаном, али да му ништа не могу обећати.

Не знам да ли је моја убеђеност у истинитост или озбиљност коју сам уживао међу старешинама и војницима, тек капетан рече да ће још размислити. Ја сам био од старијих и трудио се да будем одговоран припадник, некад угледне ЈНА, мада сам и сâм понекад био склон несташлуцима. Отишао сам до Руже да му наговестим капетанову одлуку и пут Вараждин – Земун. Старешина строг, али правичан – војнику Ружићу одорено одсуство! Од среће ми захваљиваше као да сам му ја одобрио. Покушао сам да му објасним да је он стари војник и да за рођење будућег војника заслужује посету породици. Добио је објаву, спремио своју војничку торбицу и кад је требало да крене, као да је оклевао. Упитам га зашто губи време. Треба да ухвати аутобус до Загреба па брзи воз за Београд. Полугласно ми се обрати: "Морао бих да купим неки поклон жени и сину, али немам паре, сем за воз". Посудио сам му 500 (даташњих) динара; уверавао ме да ће ми вратити кад буде имао. Присутни војници, видевши сцену (у војсци се ништа не може сакрити) наругаше ми се да је мене лако преварити и да сам наиван и глуп кад не знам за циганска посла. Размишљао сам да сам стварно са својих двадесетишест година можда наиван, али толико сам могао алалити .

*

Ружа се вратио, био је срећан, као што би сваки млад човек, нарочито војник, кад постане отац. Почастио је своје другаре пакетом од куће. И ја сам учествовао у његовој срећи и заједничкој прослави. Пролазили су дани и недеље, а после три месеца приближио се дан мог дефинитивног повратка у Београд. Данило Хрубења, војвођански Русин, преузео је да ми помогне у комплетирању ствари за раздуживање уз коментар: "Сви смо ти узимали, а ти нам ниси много замерао; ред је да те опремимо за раздужење". Тај пријатељски гест нисам заборавио ни после пола века. Велењцу Милану Заволовшеку су се очи зацаклиле; заиста смо постали блиски пријатељи. Није се мирио да се приближава час растанка. Подсетио ме на обећање да ћу своју једину цигарету у армији (а и у животу), подимити на рампи при растанку. Понудио ме и морао сам одржати реч, демонстри-рајући млађим војницима да их пушење неће учинити ни старијим ни озбиљнијим, а још мање паметнијим. Вод ме пратио по војничком правилу, што сам осећао и разумео као нарочиту почаст, но није ми било јасно зашто је мој одлазак за остале војнике тако емотиван. Био сам редов, ни подофицир ни резервиста.

А онда се догодило нешто, чему се нико није надао. Пред свима ми је пришао Ружић. Помислих да се опростимо. Извадио је петстодинарку, обрачајући ми се да сви чују: "Ево, поштено враћам дуг, зар да Мошу зај...! Мислите да ми Цигани немамо образа и да смо сви гребатори-шибицари". У неочекиваној ситуацији завладао је мук. За дуг више нисам марио. Да бих олакшао себи и осталима, позвао сам све у кантину на још по једно пиво – последње заједничко. А онда сам се ужурбаним кораком упутио низ Оптујску улицу, плачући као мало дете. Да сам знао да ме супруга у Београду чека са спремним разводом због романсе са шефом, било би ми боље да се никад нисам ни вратио из војске. Жељан породице и куће, стигао сам...нигде. Без своје кривице упркос очигледним чињеницама, на суду сам изгубио свог Марка – први пут.

*

Пролеће 2010: празници Васкрс, Песах, света Бибија. После зимских падавина пођох да средим Марков гроб и да обиђем Југин; мајци ће скоро десетогодишњица. Киша и снег су учинили своје и требало је поравнати слегнуту земљу. Пресадио сам ружу, која је пустила дубок корен, наоружала се оштрим трњем и свеже развијеним листовима. Тешко ми је – да л' више психички или физички. Уз доста напора успео сам да откопам корен биљке, спремне на ново цветање, нови живот. Врачајући се низ Гробљанску, приметим разиграну групу ромске дечице у традиционалној индијској одећи живих боја, и старије Роме у свечаним оделима испред недавно отвореног Музеја ромске културе. Приђем, поздравим их и честитам јединим ромским речима које знам Бахтали Ромален! Било ми је мило што сам видео како ти светски људи умеју да се друже, славе и цене своју културу и историју, које сежу до Пенџаба и Гуџерата.

Уморан, у амбивалентним расположењима неизрециве туге и задовољства да сам обавио пролећно сређивање вечних кућа двоје својих најмилијих на Јеврејском гробљу, стигао сам кући и заспао. Да, али Фројд у мојој подсвести није, јер он никад не спава. Уклесана ружа на мајчином гробу, пресађена на синовљевој хумци, надимак друга из војске и прослава свете Бибије сложили су испричани колаж.


/Београд, 8. априла 2010. – на Светски дан Рома/



Андро Мошић: Две кратке војничке приче (2)


У ТЕРЕТАНИ

После пуних двадесет година улазим кроз рупу у огради војничког круга око огромног старог здања касарне у Шентвиду на периферији Љубљане. Колико ли је хиљада и тисућа војника од тада до 'otceplenja do samostojnosti' служило рок у касарни на путу према Савици и Чрномерцу! Много се тога изменило – од главног улаза, пријавнице, командне зграде, амбуланте...ипак препознајем где сам ја некад регрутовао. Сада сам као поносан отац младог војника корачао у светло плавој кошуљи кругом а да ме нико није питао ни ко сам ни како сам ушао. Чак су ме млади војници поздрављали по правилу службе верујући да сам припадник авијације. Одједном ме заустави син, који је са групом вршњака чистио хаубицу. У први мах га онако умазаног и војнички подшишаног нисам ни познао. Првомајске заставе, расцветано пролеће и брежуљкаста околина режирали су много лепшу атмосферу од оне фебруарске кад сам одболовао упалу плућа унутар исте касарне. Ситуација се у држави погоршавала. За време поподневног изласка и ручка у Оперској клети, саветовао сам сину да у случају неочекиване и неконтролисане ситуације покуша да се врати преко Италије, трајектом Бар – Бари, за Београд.

Шта му се све у међувремену догађало не памтим, само знам да је он из своје друге касарне у Постојни био последњи војник који је са капетаном Лазаревићем напустио градић познате крашке јаме. Стигао је некако до Београда, мада је за војску пролаз кроз Загреб био ризичан. Кад ми се јавио са станице, као да сам се и ја и он поново родио. Причао ми је узбуђено о немилим догађајима и како је као најмањи војник имао неприлика у јединици. Тад је чврсто одлучио да га више нико никад нигде неће моћи шиканирати, у чему сам га подржао. Почео је да се интензивно бави спортом. Од детињства је био одличан пливач (како и не би био син бившег ватерполисте!). Чак је као осмошколац освојио друго место на школском такмичењу општине Стари град. Но, он је сматрао да треба да се развије и ојача у теретани. Налазио је време и вољу да све више вежба и тако је, од некад ситног дечака, постао чврст, јак и момак пун самопоуздања. Прави Спартанац са својом типичном цезарицом.

*

Постао је стручан за тренинге у теретани. Другови су га респектовали уважавајући његове савете. Стигао је елитни спортски центар у Београду, на Ташмајдан. Испунила му се жеља да ради у теретани и постао помоћни тренер. Мој савет му је био да му то буде рекреативна активност, како се не би преоптеретио, радећи на одговорном месту у централном оделењу француске банке у Београду. Својевремено ми је испричао један свој аутентични доживљај, док је још тренирао у вежбаонице оближње школе у Скадарлији.

Вежбајући, на суседној справи се појавио дежмекаст црномањаст момак. Није се баш одмах снашао како и шта да вежба. Марко му је, као спортиста спортисти, показао како да исправно користи справе. Вежбач-почетник је с пуно воље напрезао своје бицепсе и трицепце, кад се одједном појавио разбацанко обријане главе. Почео је да га омета и вређа, покушавајући да га уклони са справе и отера из теретане уз погрдне речи: "Од ових гарагана човек нема мира ни у центру града. Нек вежбају по својим циганским приградским махалама".

Узевши момка у заштиту, Марко је енергично реаговао. Није трпео силеџијство ни неправду, који су га оптерећивали од времена разлаза родитеља. Позвао је момка да настави да вежба, а обријаног разбацанка да изађу, да му покаже 'ко, како и где има право да вежба'.

На Маркову храброст и правичност био сам и дан-данас сам неизмерно поносан. Сматрам да ме у томе надмашио. Никад није утврђено да ли га је једне касне вечери пред кућом у улици Лоле Рибара напала група скинхедса, који су га препознали из теретане. Расисти су му цокулом одломили врх горњег предњег зуба. На фотографији, коју носим стално у џепу и која је пресликана на порцеланској овалној подлози на гробу, назире се окрњени зуб. Тај зуб ме увек подсети на Марково широко хумано срце и бескрајну небеску душу.

Себични Боже, зашто увек најбоље узимаш за себе?







/Београд, 8. априла 2010. – на Светски дан Рома/

ШАХНЕГДОТЕ

ШАХНЕГДОТЕ



Где су фигуре?



Када се усавршен систем за аутоматско преношење и приказивање шаховских партија појавио у турнирској пракси изазвао је велико интересовање не само шаховске публике, већ и многих других. Један помало збуњени посетилац, не разми-шљајући, упита конструктора Мошића, где одлаже поједене-узете фигуре са великог светлећег семафора? На шта овај изненађен, размисли како да одговори, а да не увтреди радозналца.

Како се на класичним магнетским таблама фигуре одлажу на сталак монтиран непосредно испод табле, то он мирно одговори да се исто тако фигуре слажу испод светлећег шах-семафора, (где су смештени извори за напајање). Посетилац је био задовољан одговором, а Мошић још више јер га није увредио, а није га ни преварио. Стварно, светлеће поједене фигуре се угасе, чиме се смањи потрошња електро-енергије.





Хонорар за демонстратора



По завршетку државног првенства требало је исплатити демонстраторе. Тадашњи секретар ШСЈ, иначе правник, одреди хонорар за омладинце и омладинке који су ручно демонстрирали партије на класичним магнетским таблама. Кад је требало да исплати инж. Мошића, констатује да је и он демонстратор, обзиром да је демонстрирао партије на свом аутоматском систему, те да је и његов хонорар исти као за све остале. На изненађен упитни израз инжењера, уследило је објашњење како су се деца-демонстратори веома трудила током сваког кола и по 5-6 часова, а да је он само укључио систем, а после да је само беспослено седео и посматрао партије; чак се безбрижно шетао обалом Дунава!



Сусрет с космонаутом



Припреме за меч Карпов – Каспаров у јесен 1985. у московској сали 'P.I.Чајковски' приводиле су се крају и освануо је дан отварања великог меча. Андро Мошић је са колегама из Ниша Зораном Николићем и Раданом Крстићем поставио велики шаховски семафор за прика-зивање партија у пространи фоаје, у чему су им помагали мајстори и десетина придодатих војника-рвача.

Акредитације за вредне сараднике су касниле, а без њих се поред строгих службеника обезбеђења нијуе могло у салу. Инжињер Мошић је безуспешно објашњавао да су у здању већ данима радећи на припреми најзначајнијег друшвеног догађаја сезоне. Високи гости, узванице, публика, извештачи, Виртуози Маскви...сви су пролазили, а три инжењера су разочарано стајали пред улазом.

Кад се појавио председник Совјетске шаховске федерације космонаут-пуковник В. Севастјанов схватио је проблем. Погледао је у обезбеђење и енергично им се обратио:

- Пущать югославске електронщике, они наши сотрудници и гости. Затим је позвао тројицу изненађених електронаца из нишке фабрике да заједно уђу:

-Пожалуиста, многоуважаение друзья!



Под полицијском пратњом



Прослављајући 100 година од првог меча за првенство свет Зукерторт – Штајниц, у Суботици је FIDE организо-вала меч између светске првакиње Маје Чибурданидзе и првака Југославије Петра Поповића. Из Ниша су камионе-том путовали ижењери Мошић и Николић са системом за демонстрирање МАРС. Између Малог Београда и Суботице заустави их саобраћајна полиција, упитавши да ли су из ЕИ-Ниш и да ли возе неку специјалну опрему? Збуњени, објаснили су да треба да на време обаве припреме за предстојећи шаховски спектакл, одговорили су им, да они управо имају задатак да их сачекају и под пратњом безбедно спроведу у Градску већницу. Неочекивана добродошлица! Кад год би путовао у Суботицу, Мошић се сетио полицијске пратње.



Руски рулет



Крајем лета 1988.године се у хотелу 'Метропол' у Порторожу, где је позната коцкарница, одигравао екипни турнир регија под називом Алпе – Адриа. Учествовале су екипе из, Немачке, Италије, Мађарске, Аустрије:: Корушка, Баварска, Венеција Фријулија, Алто Адиђе, Ђоер, те Словенија и Хрватска. Генерални спонзор је била ТВ Копер, а техничка организација Шаховска звеза Словеније. Организација, услови за игру и гостопримство били су на врло високом нивоу.

У знак пажње директор касина позове шахисте да им покаже сале за коцкање као туристичку атракцију, уз молбу да држављани Југославије не искушавају срећу. Похвалио им се да имају разне игре – шмен-де-фер, бакара, леворуке џекове, покер столове, рулете и друге коцкарске реквизите.

Сви су гости пажљиво слушали, али инжењер Moшић није имао ни мало афинитета према коцкарским дисциплинама. Тад бржим језиком но памећу упита директора, да ли случајно имају и руски рулет? Очито не очекујући никакву неозбиљност од једног озбиљног госта, упита свог помоћника да ли у коцкарници имају руски рулет? Одговорио је да немају, али да ће и тај свакако набавити, јер коцкарницка европског нивоа мора да буде потпуно опремљена. Заинтересовали су се о основним правилима, а када је Мошић схватио да је у дубоком офсајду, покушао се извући да ни сам не зна правила, али да отприлике један добија - пет губе...'

И они који се не сећају америчког култног филма Ловац на јелене о руским емигрантима металурзима из вијетнамског рата и погибије Ника у Сајгону захваћеном хаосом расула, знају за игру револвером руски рулет.





На крају Олимпијаде



На крају Шаховске Олимпијаде одржане у Јеревану 1996, на којој сам учествовао као одговорни сарадник на сегменту аутоматског приказивања шаховских партија, тамнопути члан воћства Јужне Африке обрати се присутним Јерменима питањем, где су објављени коначни резултати и пласман. Занимало га је да која је најуспе-шнија репрезентација Африке? Они га услед недовољног познавања дијалекта или дикције, нису разумели. Ту присутан Мошић се понудио да помогне предложивши да погоди одакле је, јер очигледно није личио на симпатичне домаћине Јермене. Уследио је непогреши одговор:

- You? From Yugoslavia!

На питање, како је са сигурношћу погодио, објасио је:

- Only Yugoslavs talks with us so friendly.

Тај одговор је схваћен као највећи комплимент, упућен не толико њему лично, већ YU-Србима. Јужна Африка је била најбоља – на 62. месту завршне табеле.



НАТО прекида првенство



Преостала су само четири кола до краја државног првенства, када су се у пет до осам часова 24. марта 1999. године огласиле сирене над Београдом. Запрепашћени посетиоци су јурнули ка излазу, а убрзо су их следили и учесници, судије и новинари. Инжењер Мошић је уочио да су у току још две партије, Велимировић – Илинчић и Марковић – Драшко. Ракете су пролетале испред огромних стаклених прозора репрезентативног хотела и настављале свој подмукли разоран лет ка Батајници, одакле су одјеки-вале снажне детонације. Почело је једанаест недеља злочиначког НАТО пакла над Србијом.

Потсетивши се гудачког квартета који мирно свира на палуби тонећег Титаника, Мошић одлучи да остане миран у друштву задубљених велемајстора и да подели заједничку судбину. Тог дана га је на рођенданској вечери чекала супруга Лепа са својом сестром, чији је супруг један од водећих дописних шахиста вм Б. Вукчевић. Нису много закаснили. Рођенданско славље је пореметило агесивно, подло НАТО бомбардовање. Од тада се у оштећеној Југославији није одржао нити један шаховски турнир



Блиски познаници



У ноћи 8. маја преко Радио Панчева је објављено да је извршен напад на Кинеску амбасаду и хотел Југославију, где су остали реквизити шаховског првенства, међу којима и велика светлећа шах-табла система МАРС. Чувши за неочекивани напад Мошић је у склоништу пребледео. Одлучио је чим сване и престане узбуна да са супругом Лепом и пашом вм Бором Вукчевићем оде да види шта се десило са уређајем. Објаснивши обезбеђењу ко су и шта су, стигли су пред срушени хотел, где су облићевци вредно износили реквизите из касина. Мошић се сав усплахирен обрати присутнима, молбом да му неко помогне само да демонтира велики уређај како би га изнео из рушевине. Нико му ништа не одговори, само погледаше у човека младалачког изгледа са тамним наочарима.

Овај гестом да знак полицијском испектору да инжењера пропусти на сопствени ризик у зграду, чији су стропови и нсталације висиле у полумраку. Подови су били пуни срче, малтера и другог грађевинског материјала. Вративши се из порушеног објекта, Мошић понови молбу упућену човеку са наочарима, на шта му овај одговори да фудбалери радо играју шах, али да су сада сви веома заузети. Понуди да ће их почастити, на шта му човек лежерно са жаљењем одговори да, изврнувши џепове, би то било лепо, јер су викендом сви тотално шворц,. На то су се сви присутни дискретно насмејали. Опрема је у рекордном времену изнета, захваљујући солидарности људи који су спашавали што се спасти могло.

Сутрадан се у граду шушкало да су Аркан и Андро блиски пријатељи.