САБОРИЏИНИ

САБОРИЏИНИ

Први део

Гуча је мало место петнаестак километара удаљено од Лучана, која је ретком љубави према труби израсла у светски познат Фестивал народних трубачких оркестара. Труба је у српском народу постала омиљена, смео бих тврдити пре свега што се њен продоран тон чуо преко брда и долина и што је много чешће најављивао опасност и мобилизацију него сеоске славе и венчања. Није случајно што је један мали локални сабор прерастао у току пола века постојања у најмасовнију манифестацију народног весеља, дружења, такмичења уз обавезно мезе, ражањ, пиво и шљивку. Завршавајући прошлогодишњи сабор, на коме су наступили и тројица америчких трубача маринаца, овогодишњи јубиларни 50. требало је да прерасте у светску смотру трубача. И гле чуда – успело је. Гостује више десетина најбољих народних оркестара из Гуче, Сурдулице, Загужања, Владичиног Хана, Бојника, Параћина, Илиџе, Требиња... предвођени Врањанцима, Ерама и Македонцима...Стигли су многи гости из иностранства: Пољске, Словеније Турске, Француске, Аустрије, Румуније, Русије, Сједињених Америчких Држава... који гаје српски стил свирања, умногоме различит од џеза, латино-стила или било ког другог. Изненадило нас је кад смо чули како вешто и аутентично звуче српске трубе у извођењу страних музичара. Скоро невероватно да Американци, Аустријанци, Руси, Французи, Румуни тако добро изводе и импровизују српски традиционалан стил. Наши народни оркестри су редовно састављени од солисте-вође плус пар трубача, затим три-четири тенор-трубе, бас-трубе и бубња, на ком је обавезно име оркестра. Посебно је атрактивна традиционална српска ношња са јелеком, опанцима, шајкачом и појасом, што није примећено да носе страни свирачи.

*

Електронском поштом стиже ми најава да ће у Гучу допутовати наши стари знанци из далеке Аустралије. Моја супруга Лепа и ја смо се тој вести искрено обрадовали. Потсетисмо се незаборавног перформанса који су чланови традиционалног уметничког ансамбла Descendancе пре две и по године извели у Југословенском драмском. Захваљујући том концерту и спонтаном познанству са маестром Хозе Каларком, Керолу Бенелонгу инструменталисти на диџеридуу, те играчима и вокалима Роналду Гевари и Артуру Тимвоју званом Корњача , пријатељство с тим необичним људима и извођачима традиционалне абориџинске уметности наставило се електронским путем. Редовно смо добијали обавештења о путовањима и гостовањима широм света, обавезно са више десетина фотографија. Ни с наше стране нису изостала честитања и лепе жеље за успешним наступима, увек уз напомену да би било лепо да поново посете Београд и Србију.

Жеља је постојала и са њихове стране и у том смислу су ме замолили да нађем могућност да, кад већ планирају гостовање у Гучи, одрже концерт и у Београду. Најавио сам се свом школском другу из Пете београдске познатом глумцу и директору ЈДП, Браку Цвејићу Цвеји са идејом да поново наступе у истој сали. Но, у августу сем ватрогасца у згради нема никог, те је ова могућност морала отпала. У сваком другом случају, верујем да би и за госте и за домаћине у Југословенском драмском то био пун уметнички и маркентишки погодак. Цвеја ме упутио на БЕЛЕФ – Београдски летњи фестивал, који организационо попуњава летњи вакуум у главном граду. Паралелно сам послао обавештења са предлогом на још неколико адреса, укључујући Атеље-212, Југоконцерт, Центар за музику у Коларцу...

Срео сам се са сином свог колеге из шаховске екипе Пете београдске, Војом Милином, верујући да ће он све учинити што је у његовој моћи како би Descendance употпунио атрактивне летње културне догађаје, но остало је сувише мало времена за било какву озбиљнију припрему и реализацију концерта. Слични одговори су стигли и са осталих адреса, тако да је мој ентузијазам нагло окопнио. Било ми је тешко да проследим вест о немогућности гостовања у Београду, верујући да ће тако отпасти и њихов долазак у Гучу. То су ми потврдили и учесници Сабора из Сиднеја из Академије за игру Shilo где се вежбају српска народна кола и који су се припремали да заједно са Descendance допутују у Србију. Курсеве води наша исељеница госпођа Рајка Ћелић, рођена у селу под Фрушком Гором.

Како је у спорту, тако још више у животу, могућ је сваки преокрет. На неколико дана пред почетак Сабора дефинитивно је потврђено да ипак сви стижу и да је долазак финансијски помогла аустралска влада. Ето, делимично се испунила жеља – стићи ће у Гучу, али не и у Београд. Лепа и ја смо већ планирали да посетимо тај светски трубачки спектакл. Имали смо обезбеђен смештај код пријатеља и комшије Дарија, који је постао један од водећих хирурга у Чачку и с којим одржавамо врло пријатељске односе. А како и не бисмо, кад смо заједно одрастали a познаjemo се преко четрдесет година. Дарије иначе неформално све више брине о мом, а нарочито Лепином здрављу после њене две тешке али успешне операције. Имали смо отворен позив и од Драгана из Мелбурна, чија мајка живи у Лучанима. Једна велика ставка, преночиште, тиме би била решена, али увек има оно "али".

Мени све више смета велика скуп људи и бука. Трубачки оркестри – не. Уосталом, као кларинетисти, дувачки оркестри су ми увек били блиски и радо их слушам на подијумима и отвореним просторима. Ипак ми се спонтано од тога откачиње хипертензија, коју ни уз лекове више не бих могао обуздати. Лепа, упркос великој жељи и храбрости, није се усуђивала да ризикује било шта на масовној журки. Ожиљци на стомаку су још увек врло рањиви. Очекивали смо да ће августовска жега попустити, што се на жалост није догодило. Тако се изјаловила наша намера да присуствујемо Сабору уживо. Како сасвремена технологија омогућава дружење преко РС-ја и виђење преко електронског ока, исто тако нас телевизија спашава преводећи нас из стварне стварности у виртуелну стварност. Па куд би људи широм планете стигли када би свако уживо присуствовао сваком културном, спортском или политичком догађају у свету. Олимпијаде, светска првенства, новогодишње и друге концерте, тениске турнире сви гледају, навијају, уживају или се љуте, а не изађу из собе. Тек толико да нешто грицну, попију или регулишу водостај. Мени као бившем активном спортисти та форма није много блиска. Увек сам радије присуствовао такмичењима на Ташмајдану, чији су ми базени практично у двоишту, а да већ не причам о шаховским олипијадама, које су ми живот значиле, него да пређем у категорију собних навијача. Но, године чине своје; то је неминован закон природе.

Други део

Тако смо и Гучу пратили у remotu . На ТВ Пинк сам љут због неукусних reality програма, али Курсаџије ми понекад опусте нерве, мада су им многи штосови са брадом. Симпатични су ми дијалекти нексадашњег заједничког језика и карактери препознатљиви и типични за новокомпоноване државице. Захвални смо Пинку што нам је свако вече омогућавао да присуствујемо Сабору и осетимо једну огромну радост, дружење и младост. Политика је редовно објављивала најинтересантније догађаје и фотографије, што смо с радошћу читали са електронског издања. Скоро да више штампано издање и не купујемо. Ето што је савремена информатика и пензионерска плата. Са пажњом смо пратили Брегин концерт, такмичење у међународној конкуренцији и надметање најбољих домаћих оркестара.

Мени, као добром познаваоцу дувача, није било баш сасвим јасно у коју категорију спадају свирачи на атоналним громогласним диџеридуима. Инструмент је без сумње дрвени, а не могу се сврстати ни у фаготе, ни у бас-кларинете. Саксофон је увек металан, али се оправдано сврстава у дрвене дуваче, а што је још чудније усна хармоника није уопште дувачи инструмент! Метални нису, а како би и били када метал у доба проналажења диџеридуа није ни постојао. У диџериду, односно јидаки дува се као у трубу, што сам схватио кад сам први пут видео како Јарамунуа свира на великом централном Викторија-маркету у Мелбурну. Нјастарији су познати инструменти – фосил стар 25.000 година пронађен је у централној Аустралији. Можда су најсроднији алпском рогу – бар по величини, само што могу произвести далеко више ефеката. Дакле, не могу се такмичити ни у једној званичној конкуренцији! Ипак, Descendance је освојио симпатије свих учесника, те су тако заслужили назив Сабориџини. По мени би сви учесници Сабора требало да су Сабориџини – ипак су само Абориџини постали Сабориџини! Како би то звичало да се за учеснике сабора каже да су саборци?!

*

Проглашени су најбољи солисти и оркестри, према очекивањима – Врањанци и Ере! Завршило се велико народно весеље, које је трајало дубоко у драгачевску летњу ноћ. Посетиоци из суседних земаља и Европе су се разилазили, најављујући следеће године поновне сусрете у Гучи. Наши познаници су имали обезбеђен повратак до Београда, а сутрадан ујутро, лет за Рим. Логично је да при сваком доласку из далеке Аустралије Хозе Антонио Каларко посети своју фамилију у Калабрији, perche il e un vero Italiano cantando con la chitarra e mano...

Одлучио сам да наше уважене Сабориџине бар испратим и пожелим им срећан пут. Нисам баш био сигуран ни када путују, ни да ли ћу их наћи у јеку највећих летњих гужви на аеродрому. Наглашена жеља да се сретнемо бар на кратко надвладала је моју летњу фјаку и тамна расположења која су код мене нарочито наглашена током августа. Освануло је ведро јутро, тако да сам се пробудио пре подешеног аларма на свом мобилцу. Лепа је остала да спава покушавајући да компензује премор и константну неиспаваност. У знак поздрава само ми је одмахнула руком, а ја сам погледавши на сат, знао да је последњи тренутак да кренем. Да, али којим путем, кад се Газела реновира, аутопут кроз Београд је у реконструкцији а скретања су по Марфијевом закон сва на контра страну. Проверена варијанта – Војвођанском улицом, па ка општини Сурчин. Тако сам ове године већ много пута стизао до аеродрома, било аутобусом 72, било колима. Пре 7 часова улице су празне, брзо сам стигао. Прилазећи улазима угледао сам Роналда у друштву младог дувача Кемптона. Осетио сам узбуђење да ћу срести пријатеље. Док сам се одвезао на паркинг, више никог из ансамбла није било. Нису ваљда већ одлетели?! Ушао сам журним корацима у аеродромску зграду и угледао десетак дугих редова на бордчекингу. Како сам узео лекове, а нисам попио јутарњу кафу, у маси више не бих запазио ни Лепу, која је својим динарским стасом и увек дотераном фризуром доминирала и упадала у око не само мени. У општој гужви било је светлих северњака, тамнопутих Медитеранаца, Арапа, понеки Африканац и већином наш свет. Само нигде није било мојих пријатеља, изразито коврџавих, црних, какве их је створио њихов створитељ Бајами из доба вонгара . Разочарано сам пошао на спрат према излазној капији одакле се полази ка авионима. Ни тамо их није било. Значи да су стигли у последњи моменат и одлетели. Погледам на сат, који сам добио од свог Зоће из Мелбурна пре два месеца кад је стигао у отаџбину, и на велики пано где се оглашавају поласци. Рим – 8.20, што значи да морају бити ту!

*

Кренем погледом по пространом холу, затим по кафани, кад ми крајичкак ока запе за групу тихих уморних путника, који су седели за столом у углу. Лагано пођем према групи. Напетост је попуштала, јер сам пронашао пријатеље и истовремено расла, очекујући какав ће бити неочекивани сусрет. Хозе и Роналдо су седели у мом правцу, али некако опуштени од умора и претходних узбуђења на Сабору. Застао сам, а онда скоро једногласно обојица повикаше: Андро! Осталу тројицу сам знао само са фотографија, али сам им упамтио имена – Вивијан и Бану. Сви се окренуше према мени и испоздрављасмо се као врло блиски пријатељи. Изненађење је било велико и обострано, а двадесетак минута колико је остало до укрцавања почело се одбројавати привидно све брже, као на шаховском сату. Сви смо причали истовремено, потсећајући се како првог тако и актуелног боравка и измењујући утиске и лепе жеље. Три наше Аустралијанке, припаднице плесне школе из Сиднеја такође су их испрћале, од којих сам Рајку знао преко мејла. Иако је прошло две и по године Роналдо ми је изгледао непромењено, ако не и млађе. Хозе је носио своју уметничку фризуру, а калабрешке очи су играле као некад код незаборвног Доменика Модуња. Повремено бих прелазио на италијански, што је њему било врло мило, јер се по ко зна који пут враћао у своју Калабрију. Приметих да је мени као Сплићанину по мајци јужњачки италијански мање разумњив од венецијанског, али мелодичнији и по вокалном репертоару ближи. Не могу баш сви Италијани бити Наполитанци, али Пуља, Калабрија и Сицилија гравитирају јужној престоници. Хозе ми напомену онако by the way да је он Аустралац, показујући свој пасош са кенгуром. Одговорио сам му на италијанском да крв није вода и да су нам свима корени дубоко у души. Та је психологија првобитним Аустралцима блиска и они се много поносе што су најстарија нација на свету и да су им усмена књижевност и култура старе више десетина миленијума. То сам осетио кад сам први пут чуо грмљавину диџеридуа и гледао праисконску игру Бенелонга и Артура Корњаче, који су овом приликом изостали.

*

Пролазећи царинску и пасошку контролу, много пута смо подизали руке у знак поздрава, надајући се да ће и следеће године, ако буде Сабора у Гучи, поново гостовати симпатични аутентични Сабориџини. Нисам схватио само као комплимент кад су сви без остатка потврдили да се никад нигде у свету нису тако пријатно осећали као у Србији.

А Descendance је заиста и дословно прошао цео свет – од Новог Зеланда до Канаде, од Африке до Балтика, од Хаваја до Русије...