Две кратке војничке приче

Андро Мошић: Две кратке војничке приче (1)

ВОЈНИК РУЖИЋ

У техничкој чети гарнизона у Вараждину тенковски, радио-механичари, аутомеханичари и друге специјалности одржавали су возни парк војне моторизације. Било нас је из свих крајева Југославије из 1970-тих година. Успостављана су многа другарства, којих се и данас радо сетим. Моји најбољи другови били су Фелштински, звани Фелш из Бањалуке, Соушек из Новске и Мариборчанин Митја. Било је војника са Косова, из централне Србије, Војводине, Београда. Један омањи црномањаст Земунац, по занимању тапетар вредно је крпио оштећена седишта кампањола у којима су били уграђени радио-уређаји. Ја као електроничар сам са електротехничарима одржавао средства везе и тако сам упознао ћутљивог војника Ружића из Земуна. Како је то у свим армијама света, војници се знају по надимцима, тако смо њега звали једноставно – Ружа.

Једном приликом затекнем га крајње нерасположеног, очајног. Питам га: "Шта је Ружо, не пише ти жена?" Сузних очију ми одговори: "Напротив, пише...породила се, добих сина. Капетан ме не пушта на отсуство да их обиђем; мисли да га мувам за ванредно одсуство. Каже да ми Цигани увек имамо нешто у рукаву да преваримо старешине, како бисмо скокнули на пар дана до куће. А ти Мошо, знаш какв сам, никад нисам фушерисао у радионици нити сам кршио правила војничке службе". Било ми је тешко да слушам речи свог ратног друга. И сâм сам био отац свог драгог Маркића – све бих био учинио да га видим. За нову годину сам био недељу дана код куће – наградно! Користио сам и редовно, мада сам био годишњак. Како бих га смирио, обећао сам да ћу разговарати са капетаном, али да му ништа не могу обећати.

Не знам да ли је моја убеђеност у истинитост или озбиљност коју сам уживао међу старешинама и војницима, тек капетан рече да ће још размислити. Ја сам био од старијих и трудио се да будем одговоран припадник, некад угледне ЈНА, мада сам и сâм понекад био склон несташлуцима. Отишао сам до Руже да му наговестим капетанову одлуку и пут Вараждин – Земун. Старешина строг, али правичан – војнику Ружићу одорено одсуство! Од среће ми захваљиваше као да сам му ја одобрио. Покушао сам да му објасним да је он стари војник и да за рођење будућег војника заслужује посету породици. Добио је објаву, спремио своју војничку торбицу и кад је требало да крене, као да је оклевао. Упитам га зашто губи време. Треба да ухвати аутобус до Загреба па брзи воз за Београд. Полугласно ми се обрати: "Морао бих да купим неки поклон жени и сину, али немам паре, сем за воз". Посудио сам му 500 (даташњих) динара; уверавао ме да ће ми вратити кад буде имао. Присутни војници, видевши сцену (у војсци се ништа не може сакрити) наругаше ми се да је мене лако преварити и да сам наиван и глуп кад не знам за циганска посла. Размишљао сам да сам стварно са својих двадесетишест година можда наиван, али толико сам могао алалити .

*

Ружа се вратио, био је срећан, као што би сваки млад човек, нарочито војник, кад постане отац. Почастио је своје другаре пакетом од куће. И ја сам учествовао у његовој срећи и заједничкој прослави. Пролазили су дани и недеље, а после три месеца приближио се дан мог дефинитивног повратка у Београд. Данило Хрубења, војвођански Русин, преузео је да ми помогне у комплетирању ствари за раздуживање уз коментар: "Сви смо ти узимали, а ти нам ниси много замерао; ред је да те опремимо за раздужење". Тај пријатељски гест нисам заборавио ни после пола века. Велењцу Милану Заволовшеку су се очи зацаклиле; заиста смо постали блиски пријатељи. Није се мирио да се приближава час растанка. Подсетио ме на обећање да ћу своју једину цигарету у армији (а и у животу), подимити на рампи при растанку. Понудио ме и морао сам одржати реч, демонстри-рајући млађим војницима да их пушење неће учинити ни старијим ни озбиљнијим, а још мање паметнијим. Вод ме пратио по војничком правилу, што сам осећао и разумео као нарочиту почаст, но није ми било јасно зашто је мој одлазак за остале војнике тако емотиван. Био сам редов, ни подофицир ни резервиста.

А онда се догодило нешто, чему се нико није надао. Пред свима ми је пришао Ружић. Помислих да се опростимо. Извадио је петстодинарку, обрачајући ми се да сви чују: "Ево, поштено враћам дуг, зар да Мошу зај...! Мислите да ми Цигани немамо образа и да смо сви гребатори-шибицари". У неочекиваној ситуацији завладао је мук. За дуг више нисам марио. Да бих олакшао себи и осталима, позвао сам све у кантину на још по једно пиво – последње заједничко. А онда сам се ужурбаним кораком упутио низ Оптујску улицу, плачући као мало дете. Да сам знао да ме супруга у Београду чека са спремним разводом због романсе са шефом, било би ми боље да се никад нисам ни вратио из војске. Жељан породице и куће, стигао сам...нигде. Без своје кривице упркос очигледним чињеницама, на суду сам изгубио свог Марка – први пут.

*

Пролеће 2010: празници Васкрс, Песах, света Бибија. После зимских падавина пођох да средим Марков гроб и да обиђем Југин; мајци ће скоро десетогодишњица. Киша и снег су учинили своје и требало је поравнати слегнуту земљу. Пресадио сам ружу, која је пустила дубок корен, наоружала се оштрим трњем и свеже развијеним листовима. Тешко ми је – да л' више психички или физички. Уз доста напора успео сам да откопам корен биљке, спремне на ново цветање, нови живот. Врачајући се низ Гробљанску, приметим разиграну групу ромске дечице у традиционалној индијској одећи живих боја, и старије Роме у свечаним оделима испред недавно отвореног Музеја ромске културе. Приђем, поздравим их и честитам јединим ромским речима које знам Бахтали Ромален! Било ми је мило што сам видео како ти светски људи умеју да се друже, славе и цене своју културу и историју, које сежу до Пенџаба и Гуџерата.

Уморан, у амбивалентним расположењима неизрециве туге и задовољства да сам обавио пролећно сређивање вечних кућа двоје својих најмилијих на Јеврејском гробљу, стигао сам кући и заспао. Да, али Фројд у мојој подсвести није, јер он никад не спава. Уклесана ружа на мајчином гробу, пресађена на синовљевој хумци, надимак друга из војске и прослава свете Бибије сложили су испричани колаж.


/Београд, 8. априла 2010. – на Светски дан Рома/



Андро Мошић: Две кратке војничке приче (2)


У ТЕРЕТАНИ

После пуних двадесет година улазим кроз рупу у огради војничког круга око огромног старог здања касарне у Шентвиду на периферији Љубљане. Колико ли је хиљада и тисућа војника од тада до 'otceplenja do samostojnosti' служило рок у касарни на путу према Савици и Чрномерцу! Много се тога изменило – од главног улаза, пријавнице, командне зграде, амбуланте...ипак препознајем где сам ја некад регрутовао. Сада сам као поносан отац младог војника корачао у светло плавој кошуљи кругом а да ме нико није питао ни ко сам ни како сам ушао. Чак су ме млади војници поздрављали по правилу службе верујући да сам припадник авијације. Одједном ме заустави син, који је са групом вршњака чистио хаубицу. У први мах га онако умазаног и војнички подшишаног нисам ни познао. Првомајске заставе, расцветано пролеће и брежуљкаста околина режирали су много лепшу атмосферу од оне фебруарске кад сам одболовао упалу плућа унутар исте касарне. Ситуација се у држави погоршавала. За време поподневног изласка и ручка у Оперској клети, саветовао сам сину да у случају неочекиване и неконтролисане ситуације покуша да се врати преко Италије, трајектом Бар – Бари, за Београд.

Шта му се све у међувремену догађало не памтим, само знам да је он из своје друге касарне у Постојни био последњи војник који је са капетаном Лазаревићем напустио градић познате крашке јаме. Стигао је некако до Београда, мада је за војску пролаз кроз Загреб био ризичан. Кад ми се јавио са станице, као да сам се и ја и он поново родио. Причао ми је узбуђено о немилим догађајима и како је као најмањи војник имао неприлика у јединици. Тад је чврсто одлучио да га више нико никад нигде неће моћи шиканирати, у чему сам га подржао. Почео је да се интензивно бави спортом. Од детињства је био одличан пливач (како и не би био син бившег ватерполисте!). Чак је као осмошколац освојио друго место на школском такмичењу општине Стари град. Но, он је сматрао да треба да се развије и ојача у теретани. Налазио је време и вољу да све више вежба и тако је, од некад ситног дечака, постао чврст, јак и момак пун самопоуздања. Прави Спартанац са својом типичном цезарицом.

*

Постао је стручан за тренинге у теретани. Другови су га респектовали уважавајући његове савете. Стигао је елитни спортски центар у Београду, на Ташмајдан. Испунила му се жеља да ради у теретани и постао помоћни тренер. Мој савет му је био да му то буде рекреативна активност, како се не би преоптеретио, радећи на одговорном месту у централном оделењу француске банке у Београду. Својевремено ми је испричао један свој аутентични доживљај, док је још тренирао у вежбаонице оближње школе у Скадарлији.

Вежбајући, на суседној справи се појавио дежмекаст црномањаст момак. Није се баш одмах снашао како и шта да вежба. Марко му је, као спортиста спортисти, показао како да исправно користи справе. Вежбач-почетник је с пуно воље напрезао своје бицепсе и трицепце, кад се одједном појавио разбацанко обријане главе. Почео је да га омета и вређа, покушавајући да га уклони са справе и отера из теретане уз погрдне речи: "Од ових гарагана човек нема мира ни у центру града. Нек вежбају по својим циганским приградским махалама".

Узевши момка у заштиту, Марко је енергично реаговао. Није трпео силеџијство ни неправду, који су га оптерећивали од времена разлаза родитеља. Позвао је момка да настави да вежба, а обријаног разбацанка да изађу, да му покаже 'ко, како и где има право да вежба'.

На Маркову храброст и правичност био сам и дан-данас сам неизмерно поносан. Сматрам да ме у томе надмашио. Никад није утврђено да ли га је једне касне вечери пред кућом у улици Лоле Рибара напала група скинхедса, који су га препознали из теретане. Расисти су му цокулом одломили врх горњег предњег зуба. На фотографији, коју носим стално у џепу и која је пресликана на порцеланској овалној подлози на гробу, назире се окрњени зуб. Тај зуб ме увек подсети на Марково широко хумано срце и бескрајну небеску душу.

Себични Боже, зашто увек најбоље узимаш за себе?







/Београд, 8. априла 2010. – на Светски дан Рома/